Улазећи у свети храм прекрстимо се побожно уз благи наклон и изговоримо речи: "Ући ћу у Дом твој, поклонићу се са страхом храму Твоме светоме..." и идући тако тихо и нечујно ка целивајућој икони, направимо три поклона крстећи се и изговарајући: "Боже, буди милостив према мени грешноме и помилуј ме", и станемо у одговарајућу страну (десно мушкарци, лево жене, а испред стоје деца). Уласком у свети храм и заузимањем свог места, приберемо, сконцентришемо и удубљујемо у смисао молитава и песама које се произносе, чувајући се од сваког разговора и расејаности и заборавимо све овоземаљске бриге и проблеме у настојању да из храма изађемо духовно бољи и чистији него што смо у њега ушли. Док траје богослужење, не шетајмо се по цркви - храму, не прислужујмо свеће, не целивајмо иконе, не тискајмо се, већ пажљиво и побожно пратимо свето богослужње и настојмо да оно буде што лепше и свечаније. За време читања светог Јеванђеља, у току малог и великог хода, на речи: "Главе своје Господу приклонимо", "Мир свима", као и за време кађења, главе своје требамо приклонити. Посебно треба да смо пажљиви и скоцентрисани на светој Литургији за време читања Јеванђеља, певања Херувимске песме, изношења свете Тајне, читање Символа вере – Исповедања вере, певања Достојно и праведно.. на речи: "Са страхом Божијим и вером приступите" итд.
Они који су исповедили припремили за свето Пришешће, требају са дубоком вером, побожношћу и искреним кајањем да читају молитву пре причешћа "верујем Господе и исповедам..." и приступајући светим тајнама Тела и Крви Спаситељеве побожно да се поклоне, скрсте руке (десну преко леве) на грудима и кажу своје крштено име. Након примљеног причешћа, узме се нафора и сачека крај свете Литургије...
Свету тајну Причешћа примају само они који су крштени и који су се постом, молитвом и покајањем очистили, пред свештеником исповедили и на тај начин се припремили за сједињење са Господом.
А ко се недостојан причести, без ове припреме, тај, према упозорењу св. апостола Павла, греши пред Богом и на суд себи прима свето Причешће (1 Кор, 1 1 27—29). На светом богослужењу треба молитвено учествовати певањем, читањем одређених молитава и побожним праћењем, јер тако срца своја сједињујемо са Христом, осећамо његово присуство и присуство Светога Духа и хранимо душе своје небеском храном.
Без оправданог разлога не треба излазити из храма док траје богослужење, нити прислуживати свеће, поготову у најсветијим деловима Литургије. Прислуживање свећа и целивање икона треба обавити пре и после богослужења.

Водимо строго рачуна у каквом оделу, одећи долазимо у свети храм пред Господа. Пазимо да не навлачимо на себе грех непристојним понашањем и одевањем, жвакаћим гумама у устима, упадљивом шминком, држањем руку на леђима или у џеповима, упадљивим гледањем појединих верника, разговарањем, смехом и слично. Чујмо шта о светом храму и богослужењу каже преподобни старац Силуан: «Кад би људи видели у кaквoj cлaви служи свештеник они би попадали на земљу од овог виђења; а кад би сам свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји кад служи своју службу, он би постао велики подвижник, да не би ничим ожалостио благодат Светога Духа, који живи у њему». Ако на све ово не пазимо, какав је смисао нашег доласка у храм на свето богослужење?

Непристојним понашањем и одевањем ми омаловажавамо дом Божији и службу Божију, дајемо лош пример другима, ометамо друге у молитви, а што је најтрагичније, навлачимо на себе Божју казну. Не заборавимо! Са каквом је ревношћу наш Спаситељ извршио поверено Му дело, почевши од првог дана Његове јавне службе, па до последње Његове речи на крсту: ,,Сврши се”. Он исту ту ревност показује и према светости дома Божијег - храма на земљи, изгонећи из њега оне који су га скрнавили рекавши им: ,,Не правите од дома Оца мога дом трговачки.” (Мат. 21, 12). Исту ту ревност настављају и свети апостоли па зато апостол Павле и захтева од ревност и угледање кад каже: "Угледајте се на Бога, као љубљена деца" (Еф. 5, 1) и "Угледајте се на мене, као што се и ја угледах на Христа" (І Коп. 4, 16).

ХРАМ И БОГОСЛУЖЕЊЕ ЧОВЕКОВА НАСУШНА ПОТРЕБА


Најделикатнији и најсложенији је живот човека. Он, поред све сличности са осталим живим бићима има нешто више чиме се разликује и одликује од свих њих, а то је његова душа. религиозност и боголикост. Бог је створио човека ,,по својој слици и прилици, по свом обличју и подобију” (Мој. 1. 27). Отуда човек, односно душа његова тежи своме извору, творцу - Богу ,,својој слици и прилици”. Због тога, његова веза, контакт, саобраћање са Богом, није потреба слична другим потребама (треба да се испуни, оствари али не мора), него је то неопходност. ,,Човеку је потребан Бог као што треба воду или кисеоник” (Алексис Карел). Сусрет, општење, контакт са Богом човек постиже кроз веру, Цркву и Moлитву, нарочито у светом храму на светим богослужењима. Свети храм са служитељима који у њему служе и верницима који са вером, побожношћу у њега долазе је разговор са Богом, песма Богу и служба Богу, јер је Господ рекао: "Где су двоје или троје сабрани у име моје онде сам и ја међу њима" (Мат. 18, 2О).

У светом храму ми водимо разговор, дијалог са Богом. Зато се и каже да је молитва побожан разговор наше душе са Богом. Кад се чита свето Јеванђеље, то Господ Исус Христос кроз њега говори нама, а кад читамо молитве говоримо Господу и решавамо проблеме нашег живога. Служећи Творцу света, Промислитељу и највећем Дародавцу кроз молитве и црквене песме ми се духовно хранимо, преображавамо и Богу приближавамо.Само у светом храму, на светом богослужењу налази се утеха за своје опустошено биће, ту је сигурност и ту се чује глас Христов који благо говори: «Чедо моје, греси су ти опроштени...» Ту сазнајемо да се наш живот не завршава физичком смрћу, већ васкрсењем. Ту се чистимо, лечимо и дvховно хранимо. У храму се задобија Нада која нас чини снажним, Вера која нас спасава и Љубав која нас чини добротворним миротворним. Зато нас Црква и позива: "Сви заједно хитајте у један храм Божији, једноме Жртвенику, једноме Исусу Христу" (св. Игњатије Богоносац), који каже: "Све што иштете у молитви верујући, добићете" (Мат. 21, 22).

Света Црква као брижна мати, којој на срцу лежи брига за вечним добром њене деце, подиже храмове, врши богослужења, позива своју децу да им уредно и ревносно присуствују, у Твом интересу, као што уредно хране тела своја, тако да уредно хране и душе своје. Из улоге и значаја који има храм и свето богослужење у нашем духовном узрасту и спасењу (појачавају нас, просвећују, чисте обнављају, лече, освећују, хране, јачају и сједињују са Богом) произилази наша насушна потреба са највећом љубављу, побожношћу и ревношћу посећујемо и према њима се односимо. Јер, «само искуствено, благодатно упознаје се Црква кроз учешће у њеном животу» каже велики православни богослов Сергиј Булгаков и препоручује: "Дођи и види".

СИМВОЛИЧКЕ РАДЊЕ НА СВЕТОМ БОГОСЛУЖЕЊУ


Све свештене радње и све молитве у Православној цркви почињу и завршавају се знаком крста, који чине како присутни на богослужењу, тако и они који служе. Крсним знаком изражавамо своју веру и призивамо помоћ Божију. А крстимо се овако:
Три прста десне руке - палац, кажипрст и средњи прст - саставе се у врховима уједно и равно, док се мали и домали прст савију уз длан. Са тако састављена три прста десне руке додирујемо чело посвећујући свој ум (да бисмо свагда исповедали Господа) и говоримо: «У име Оца», затим дотичемо груди, посвећујући Богу своје срце (да бисмо Господа љубили) рекавши: «и Сина». Затим додирујемо прво десно па онда лево раме, посвећујући Богу своју снагу (да бисмо чинили што је добро) говорећи: «и Светога Духа» и прекрстивши се тако кажемо: « Амин» тј. нека тако буде!

Крстећи се овако ми изражавамо:
1. Веру у једнога Бога у тројици — Оца, Сина и Светога Духа (састављањем три прста десне руке),
2. поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Хрисша, који нас је спасао својим страдањем крсту!  

БЛАГОСЛОВ


Благослов је призивање благодати Божије ради освећења лица и предмета, или ради отклањања свега што смета спасу верних и напретку Цркве. Дејство благослова се, дакле, простире и на човека и на предмете или на силе око њега (видљиве и невидљиве). Свештеник благосиља крстолико десном руком, при чему су прсти десне руке постављенu тако да образују слова ИCХC (почетна и крајња слова Спаситељевог имена Исус Христос). По томе свештеник подељујући нapoду благодат Божију, чини то благословом са именом Исуса Христа, а тим именом се ми освећујемо и оправдавамо (Ј Кор. 6, 1 1). Када православни хришћани траже благослов од свештеника, траже да се благослове именом Господњим. На богослужењу молимо свештеника: ,,Именом Господњим благослови, оче! Када свештеник на богослужењу благосиља, већином пропраћа тај благослов и одређеном молитвом, нпp. приликом подељивања мира изговара речи: "Мир тебu", или "Мир свuма". Или говори: "Благослов Господњи дa дође на вас..." итд Када свештеник благосиља народ тада верни треба да смерно приклоне главе примајући тај благослов од служитеља олтара као из руке Господа. Поклоном верни изражавају своју благодарност самоме Бoгy на подељеној благодати и милости, јер је он извор и давалац милости, благослова и свакога добра.

ПОЛОЖАЈ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ


Стајање
Од апостолских времена хриш
hани се моле стојећи (као што се види из Еванђеља по Марку гл. 1 1, стих 25) сматрајући седење у оваквим приликама за непристојно. Стајање је тако важан положај хришhана на молитви, да се у одређене дане искључује сваки други положај. Стајањем символизујемо Христов Васкрс, којим смо се ослободили од пада и греха. Отуда је и потекло правило да се редовно недељом, као и у дане од Васкрса дo Духова не клечи већ верни у те дане треба да се моле стојећи. "Ако није пристојно седети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно седети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли — свештеник”
Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних делова богослужења може
ceдети. Кад се читају катизме, седални, пролози или синаксар и Црква допушта свему народу да седи, да би они који се уморе у претходним деловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје и седалнима, катизмама итд, или што се говори у црквеној проповеди.

Клечање
Је израз свести да је човек грешан и крив, па је према томе ово нарочити положај оних који моле опроштење казне због какве погрешке. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе. Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у време кајања и поста, или када моле какву милост, Данас се у неким нашим храмовима за време читања светог Јеванђела клечи. То је израз вере и поштовања живе речи Божије. И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22, 4), клечаху и његови свети ученици и кад се мољаху за опроштење грехова (Дела ап. 7, 60) и кад беху у жалости (Дела 9, 40) или бризи (Дела 20, 36) и кад предузимаху какав тежак посао (Дела 21, 5). Тако чињаху и први хришћани. Према томе, постоји овај молитвени символ у хришћанском богослужењу одвајкада.

Клањање - поклон
Сагињањем главе приликом читања Еванђеља, верни дају израз своје пажње. Приликом преноса Часних дарова са жртвеника на св. престо (за време великог входа) приклањањем главе верни изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање.

Скрштање руку на груди
Верни који се у цркви моле н
e подижу руке, као што то чине свештеници који служе, када читају одређене молитве. Верни се моле стојећи на своме месту, са рукама спуштеним, или прекрштеним на прсима. Скрштање руку на груди, за време молитве, је стари обичај у Православној цркви (за разлику од латинског обичаја склапања руку). Скрштање руку на груди при молитви, знак је унутрашњег уздизања срца Богу, мољења из свег срца, јер груди се сматрају као људска срца.

Покривање и откривање главе
Држећи се прописа св. апостола Павла (1 Кор. 1 1, 4—15) хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави. Хришћанке присуствују богослужењу покривене главе. Скидање капе постало је опште примљеним знаком пажње, уважавања и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знаке и облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе.
Хришћанке покривене главе присуствују богослужењу. Коса је, наиме, нарочито женски украс па лако постаје предметом сујете; да не би, дакле, дала повода чулности и тиме несвесно учинила грех, жена треба да има покривену главу док присуствује богослужењу.

Окретање лица према истоку
Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем ка истоку — извору светлости. Исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Св, писму често назива исток (Лука
I, 78), светлост (Јн. 8,12), сунце правде (Мал. 4, 2). Обраћајући се у молитви на исток хришћани се обраћају самом Исусу Христу као Богу и Спаситељу.

Кађење
Кађење је символ молитве, клањања и жртве Богу. Кађењем верних примају се њихове молитве, подељује им се освећење, које невидљиво долази као и мирис тамјана. Кађењу увек претходи молитва. Првобитне кадионице су оне са дршком, а доцније су добиле данашњи облик.

О прислуживању - паљењу свећа
Црква је прописала место где се свеће пале-прислужују. То су претежно свећњаци при уласку у цркву са десне стране. Има и места ван храма где су урађене посебне просторије за то. Често наши верници питају где се пале свеће за живе а где за умрле чланове. То питање црква је одредила речима: "Сви су живи и сви су једно, у Христу" Али ни пракса која је устаљена да се на чирацима горњим пали за живе, а на оним доњим за умрле, није погрешна. Треба куповати свеће од чистог воска које купују у цркви, а не као што људи имају навику да купују по пијацама и такве ( неосвећене свеће) прислужују у својој цркви себи за здравље.

Зашто се прислужује - пали кандило пред иконом
-Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос Ја са светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.        -Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци названи: синови светлост
u.                                                 -Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да бисмо се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако дa ce cвeтли и ваше видело пред људима, дa виде ваша добра дjeлa.                                                                                               -Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот, и здравље, и спасење, и све што само безгранична небеска љубав може дати.                                                                                   -Пето, да би нас подсетило пре свега осталог, да је Творац света створио светлост, а потом све остало по реду: И рече Бог дa буqе светлост, и би светлост (Постање 1,3) Тако мора бити и на почетку нашег духовног живота, да пре свега осталог светлост Христове истине засија у нама. Од ове светлости Христове истине ствара се свако добро дело, извире из ње и расте у нама.

Сећање на умрле
Наша највећа дужност јесте да се сећамо наших умрлих чланова. Молитва праведника може много да помогне. Зато наша молитва кроз чињење помена, парастоса и вршењем заупокојених литургија од велике је користи за покој душа умрлих. То је најбољи начин да им се одужимо за сва доброчинства која су учинили за нас.

Упутства за вернике
Верници треба да искључиво купују свеће у свом светом храму. Тиме испуњавају црквену заповест а уједно и помажу свети храм. То се односи и на друге црквене предмете (иконе, свећњаке, кандила, тамјан) и разне црквене књиге, јер то је све освештано и благословено. А на тај начин помажемо нашу цркву да може да обнови свети храм и пратеће објекте око њега.

Давање прилога
Још у древна првохришћанска времена усталила се пракса давања прилога. Јер сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос, је рекао: "Да не зна левица шта чини десница". Увек је од верника тражио да помажу једни друге ради општег напретка и бољитка. Свако према својим могућностима треба да помаже цркву своју. Тамо где нема цркава а има велики број верника, они треба да се организују и саграде себи храм јер нема спасења ван храма. А у цркви се врши Света тајна причешћа и друге свете тајне и молитвословља без којих човек не може да добије спасење.

ДУЖНОСТИ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ



Православни!

Ваша је дужност да се старате за примеран ред у цркви на богослужењу. Опомените неупућене и поучите их! Сви треба да се трудимо да наше богослужење буде што лепше! Велики је грех правити било хотимичан било нехотичан неред на богослужењу. Зато се старај да на богослужење увек стигнеш прe почетка. Тада ћеш имати времена да узмеш и упалиш свећу, и да своје личне молитве принесеш Господу. А кад почне богослужење тада треба молитвено учествоватu у њему, било певањем, ко има слуха и гласа, било читањем Литургијских молитава из молитвеника, било побожним праћењем самог тока богослужења. Никако није лепо, а и грех је, кад појединци нарушавају тишину и свечаност богослужења пролазећи кроз цркву да би целивали иконе. То се не сме чинити за време богослужења, већ пре и после богослужења.

1. На богослужење доћи пре почетка;
2. из цркве изићи тек по завршетку богослужења
З. за време богослужења не пролазити кроз цркву, већ што пре заузети своје место;
4. не гурати се никако, нити разговарати;
5. стојати побожно и мирно, оставивши слободан простор у средини храма за свештеника кад кади;
6. за време богослужења верници не треба да ступају на солеју (простор пред иконостасом) јер је она одређена за свештенослужитеље;
7. Св. причешћу, нафори и целивању приступити у највећем реду.

 

 

brska