Кратка биографија (curriculum vitae)


Епископ Досиреј је рођен 1949. у Загонима, крај Олова. Завршио је монашку школу у манастиру Острогу и богословију у Сремским Карловцима 1973. Дипломирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду 1980. Био је на постдипломским студијама у Регенсбургу и Берну. Вискоку екуменску школу је завршио у Босеу, крај Женеве.

Замонашио се у манастиру Озрен 1970. Ђакон у манастиру Тавна постао је исте године. Као духовник овог манастира провео је 11 година. Српска црква је јеромонаха Доситеја послала 1985. у Јужну Америку са седиштем у Аргентини ради оснивања нових парохија. На дужност секретара епархије канадске са седиштем у Торонту ступио је 1988. године.

 

Говор епископа Доситеја:

Ваша Светости,

Богоносни архипастири и пастири Цркве Христове, Драга браћо и сестре!

Ступивши данас, благодаћу Светога Духа, у ред архијереја Цркве Христове, из све дубине душе моје благодарим Господу, дародавцу свих добара, за овај велики дар мени недостојноме подарен.

Господњу милост осјећам у моме животу откако знам за себе па до дана данашњег. Ничега нема у моме животу чиме бих то заслужио; напротив, и онда када сам ја правио моје људске планове и жељео да живим по својој вољи, Бог је показивао прст свој и враћао ме под своје окриље и постајао мој „угаони камен". Дубоко сам убијеђен да ће Господ и даље да ме штити на тешком путу епископског служења и да ће Он бити „мој пастир" (Пс. 22, 1), јер, у противном не бих се смео прихватити такве одговорне и тешке службе у Цркви Христовој.

Служба архипастира у овоме свијету је привођење људи Богу, свједочењем Христа и Његове радосне јеванђелске вијести. Како се то постиже даје нам примјер богомудри Григорије Богослов када каже: „Потребно је прво самога себе очистити, а после друге очишћавати; себе самога умудрити затим друге умудривати; приближити се Богу, а потом друге приводити Њему". Без Божије помоћи било би ово немогуће али сила Божија се у немоћи показује (2 Кор. 12,9). Бог даје пастиру своме могућност да учествује у вајању лика Божијег у човјеку и за тај стваралачки чин награђује пастир као да је то његово дјело. Ово је дјело Божанске стваралачке љубави јер је љубав једина стваралачка сила. Господ је овом снагом љубави умудрио просте галилејске рибаре да би постали апостоли. Отуда њихова силна ревност, да и поред свих тешкоћа, истрају у проповиједању ријечи Божије. Та иста сила кријепила је све те проповједнике Јеванђеља до данас.
Бити епископ било је тешко у свим временима, а данас још теже и одговорније. Надасве тешко је бити пастир и архипастир у овоме свијету који обилује потребним и непотребним знањима; свијету који је идолима у новом руху принео милионске људске жртве; свијету отуђеном од Бога и себе и који је у опасности да сам себе уништи злоупотребом природних закона. Оваквом свијету, „који у злу лежи", најпотребнија је ријеч Божија која једина има радост васкрсења и спасења у себи. Хришћанство од самог почетка проповиједа радост, радост васкрсења, једину могућу радост на земљи. Црква је побјеђивала овај свијет само са проповијеђу радости, радости вјечног живота. Та је проповијед основна епископова дужност; то треба да је и програм његовог рада и живота. На његовом лицу треба да је знак „свјетлости лица Божијег" за оне који питају „ко ће нам показати оно што је добро" (Пс. 4, 6). Свети Серафим Саровски свједочи да је царство небеско радост и мир у Духу Светоме и онај ко то стекне спасава хиљаде других око себе. Тако је и епископ првенствено дужан да сведочи собом радост царства небеског.

Када се ово има у виду, страх обузима моју душу и питам се да ли ћу моћи испунити обавезе које се очекују од мене. Да ли ћу моћи бити со и свјетлост свијету (Мт. 5, 13-14) и да ли ћу моћи сачувати уста дане „прозборељудска дјела" (Пс. 16.4). Али знам да су и апостоли били у „страху великом" док се нису „обукли у силу с висине". Имам утјеху у ријечима светог Григорија Нискога који, у проповиједи на Богојављење, каже: „Иста сила ријечи (која освећује обичну воду за крштење) освећује свештеника и чини га достојним када се он новим благословом издвоји из мноштва. Чак кад је он један између многих, наједном, јавља се као вођа, као наставник побожности и скривене тајне. И он то све чини а да се у спољашности ништа не мења. Спољашње чинећи се истим какав је био, он се кроз невидљиву силу и благодат у својој души преобразио у новог и бољег". Свети Јован Хризостом благовести да Божији благослов не зависи од свештеникових врлина. Све је ствар Божије благодати и дјеловања, свештениково је само да отвара уста. Ово сазнање кријепи моју душу и пребацујем део мојих брига на Господа јер је „блажен човек коме је име Господње поуздање његово" (Пс. 39, 4).

У страху, благодарим Господу на призвању. Захваљујем се Светом архијерејском сабору Српске православне цркве на указаном повјерењу. Трудићу се цијелим бићем својим да, уз помоћ Божију, савјете и молитве браће архијереја, указано повјерење оправдам. Неизмјерно сам срећан што сам изабран за епископа у јубиларној Косовској години када је мој српски народ још једном показао да без прошлости нема будућности. Изазовно је ово вријеме за служитеље светог олтара Српске Светосавске Цркве. Истинске вриједности Православне цркве, које су биле једине вриједности предака наших, треба да постану и остану једине вриједности и данашњих генерација. Свесрпски храм на Врачару, прославе: на Косову, у Далмацији, на Романији најбољи су знак да се српски народ враћа својим коријенима, своме извору и своме бићу. Ово даје велику наду али и обавезу појачане ревности у проповиједању Христа и науке Његове као и ревносније ослушкивање знакова времена. Остваривање Царства небескога у евхаристијској заједници и национално унапређење повјереног ми народа биће моја главна брига у будућем архијерејском раду.

На овај, за мене и све вас, дан свете Педесетнице, када се благодат Светога Духа изли на мене, моје мисли иду до мога роднога мјеста на обронцима Романије. Најрадије се сјећам у дјетињству моме дивних вечери проведених уз сјетне звуке гусала. Гусле су ми отварале тајанствена врата прошлости и косовски и други јунаци су постајали моји савременици. Ту сам научио и основна знања из вјере, не у ријечима, него у примјерима, нарочито у припреми и ишчекивању крсне славе, Божића, Васкрса и других празника. Било је то вријеме када се радост долазећег празника осјећала и у ваздуху а Сунце је залазило другачије него обичних дана. Ношен оваквом вјером отишао сам у манастир Острог у Монашку школу под окриље светог Василија Острошког. Стичући потребно знање у Монашкој школи осјећао сам Светитељеву присутност и допуњавао сам вјеру своју вјером побожног народа који долази на поклоњење Острошком Чудотворцу коме се и ја непрекидно молим и чије заступништво осјећам у животу. Промисао Божија води ме затим у манастир Озрен, у Босну, где сам се замонашио да бих убрзо прешао у манастир Тавну, постојбину Филипа Вишњића, гдје сам провео 11 година. Манастир Тавна је остао моје прибјежиште све до дана данашњег. За манастир Тавну и народ манастирске парохије вежу ме најљепше успомене. Ту сам духовно узрастао под мудрим руководством блаженопочившег владике Лонгина кога се увијек, а посебно данас, молитвено сјећaм. Духовна снага коју сам стекао у манастиру Острогу и Тавни била ми је од пресудне помоћи док сам боравио у Западној Европи, а нарочито за вријеме мога трогодишњег боравка у Аргентини. Аргентинска пространства и благочестиви народ српских колонија у Буенос Аиресу, Венадо Туерту и у провинцији Чако постали су део мојих свакодневних мисли.

Синовски се захваљујем Његом Преосвештенству епископу зворничко-тузланском Василију који је имао велико разумијевање према мени и очински се старао за мене што се нарочито показало за вријеме мога боравка у далекој Аргентини.

Искрено се радујем што ћу бити помоћник епископу Господину Лаврентију, човјеку са толико пастирског и мисионарског искуства. Надам се на његову братску помоћ и савјете.


Молим се данас за покој душа мојих рано преминулих родитеља оца Неђе и мајке Росе и увјерен сам да се и они радују на небу и да се моле за мене, као што су молитвено са мном мојих шест сестара и два брата.

Хвала богољубивим архијерејима који положивши руке на мене низведоше благодат Светога Духа на ме.

Захваљујем се свим служашчим и присутним свештеницима и ђаконима (а посебно мојим драгим друговима из Монашке школе) за саслуживање у светој Евхаристији и за узнесене молитве.

Нека благодат Светога Духа буде са свима нама у све дане живота наших.

 

 

 

brska