fbpx
Skip to content Skip to footer

О хришћанској вери уопште

Шта је хришћанска вера?


Хришћанска вера је Христово знање о најважнијим тајнама бића и живота, које знање
људи могу примити само веровањем у Њега, а не својим сопственим напорима.


Које су најважније тајне о бићу и животу о којима само Христос има право знање?


То су:


Тајна о невидљивим стварностима: о Богу, о анђелима, о људској души; Тајна о
стварању света и његовом свршетку;
Тајна о непрестаном Божјем вођењу човека и човечанства одређеном циљу, а по
Његовој премудрости и сили;
Тајна о човековом греху и паду и о његовом спасењу кроз богооваплоћење;
Тајна о царству Божјем као крајњем циљу човековог земаљског живота и о правом путу
који води томе циљу, тј. о понашању човека према себи, према ближњем и према Богу.
Тајна о васкрсењу из мртвих, о последњем суду и о вечном животу.


Нису ли и неки други верски учитељи, мислиоци и философи покушавали да објасне
ове тајне?


Јесу многи од њих. Али то су чинили само својим ограниченим људским снагама,
размишљањем и упорним студирањем о свету и људској природи. Сви су се њихови
покушаји свршавали претпоставкама и различитим теоријама чисто супротним једна
другој.


У чему се онда састоји преимућство Христовог знања над њиховим?


У преимућству Христа као очевица. Он сведочи: „Ја говорим што сам видео“ (Јован VIII,
38), и опет: „Нико није узишао на небо осим онога који је сишао с неба, Син Човечји
који је на небу“ (Јован III, 13). Верским учитељима свога времена, Он је рекао: „Ви сте
одоздо, а ја сам одозго; ви сте од овог света, а ја нисам од овога света“ (Јован VIII, 23).
Старешини израиљском је рекао: „Заиста, заиста ти кажем: говорим оно што знам и
сведочим оно што сам видео“ (Јован III, 11). И опет: „Ја сам хлеб (живота) који је сишао
с неба“ (Јован VI, 41). И много другог из те области Он је говорио ауторитетом једног
очевица о свим тајнама неба и земље, тако да су се људи дивили Његовој науци, јер
„никад човек није тако говорио као овај човек“ (Јован VII, 46).
Заиста, и у свакидашњем животу ми више верујемо очевицу него неком теоретичару
или философу. Али постојали су и други верски учитељи који су тврдили да су своје
учење примили од појединих анђела. И анђели су очевици великих тајни. Шта да
мислимо о томе?
Тачно је да је понекад Бог слао своје анђеле појединим људима да их науче и да
руководе њима. Али чешће су људи доживљавали лажна виђења, тј. зле духове
приказане у облику анђела. Поред тога, Христов случај је сасвим друкчији. Њега нису
учили нити Њиме руководили анђели. Напротив, Он је заповедао анђелским војскама
и изгонио зле духове из људи. Анђели су Му служили, а демони су стрепили пред Њим.


Трeба ли у овом случају да мислимо да је хришћанска религија изнад свих осталих
религија у свету?


Хришћанска вера се не би могла ни упоређивати с другим религијама, и, строго
говорећи, не би ни требало називати је ,,религијом“ у паганском смислу ове речи. Јер,
она није једна религија међу другим религијама, она је ВЕРА У ХРИСТА И ХРИСТОВО
ОТКРИВЕЊЕ. Она је лично, јединствено и потпуно откривење Бога људима ради
њиховог просвећења и спасења. Друго откривење од Бога више неће бити дато, и
поред Исуса Христа други Месија не може бити очекиван све до краја света.
Шта онда треба да мислимо о неким савременим покушајима да се хришћанска вера
изједначи са свим осталим религијама?
Ти су покушаји погрешни и то је опасан експеримент. Јер „Бог се не да ружити“ (Гал. VI,
7), нити се крв Сина Божјег може изједначити с мастилом књижевника. Иако смо ми
као чланови старе Источне цркве снисходљиви према сваком људском бићу, нама је
строго забрањено да упоређујемо од Бога нам предану откривену истину са религијама
и философијама које су створили људи.
Којим средствима да се боримо против покушаја таквог изједначавања?
У првом реду продубљивањем нашег знања о нашој православној вери,
практиковањем вере у свакидашњем животу, удубљивањем у њу, као што научник
продубљује откривену чињеницу. Друго, племенитим и мудрим напорима — никада
силом — да се људи уздижу од нижих и најнижих ступњева веровања према висини
наше савремене вере, уместо да се савршено спушта и меша с несавршеним ради неке
погодности.


Зашто нашу веру зовемо живом вером?


Стога што су ВЕРА и ЖИВОТ неодвојиво спојени као узрок и последица. Господ Исус је
рекао: „Ко верује Сина (Божјега) има живот вечни, а ко не верује Сина неће видети
живота, него гнев Божји остаје на њему“ (Јов. III. 36). Такође је печено: „Праведник ће
живети од вере“. (Јевр. X, 38).

Leave a comment