Монаштво, од грчког термина “μοναχός” (монах), представља интегрални део живота православне Цркве и одражава начин живота који је најближи јеванђелском идеалу. Овај начин живота је посвећен усамљеничком начину живота у самоћи, одвојености од света и породице, живећи у сиромаштву и потпуној послушности. Често се монаштво назива и ангелским обликом живота, јер монаси стреме да се уподобе анђелима који непрестано славе Бога. Суштина и циљ монашког живота је у потпуном испуњавању јеванђелских заповести о односу према Богу и ближњима, са акцентом на молитву, пост, скрушеност и скромност.
Монах и монашки степен
Монах представља особу која живи монашким животом, било у манастиру (манастирско монаштво) или самостално (пустињачко монаштво). Монаси проводе своје време у молитви, посту и уздржавању, одбацујући чулна задовољства у складу са монашким прописима. Постоје три основна монашка степена: расофори, малосхимници и великосхимници, који представљају различите нивое посвећености и духовне зрелости у монашком животу.
Историјски развој и узори монаштва
Монаштво у хришћанској Цркви има своје корене у самом почетку хришћанства, са примером старозаветних пророка као што су Илија, Данило и Јеремија, као и Светог Јована Крститеља и Апостола. И пре хришћанства, Јевреји су имали монашке групе попут Есена и Терапевта. У новозаветним текстовима помињу се удовице које су посветиле свој живот молитви и доброчинству. Организовано монаштво се развило у IV веку, након што је Црква добила право грађанства у Римском царству. С том слободом, многи ревносни Хришћани су напустили свет и повукли се на пустиње, где су формирали прве манастирске заједнице.
Врсте монаштва
Монашки живот се манифестује у два главна вида: отшелништво (пустињаштво) и општежиће (заједнички живот). Отшелници, или анахорети, везују своје постојање за Св. Антонија Великог и египатске пустиње. Ови монаси живе у усамљености, посвећени молитви и разматрању. С друге стране, општежиће или киновије представљају манастирске заједнице где монаси живе заједно, у заједничком животу и молитви. На челу ових манастира је настојатељ или игуман, а остале монашке функције укључују иконома, еклисијарха и друге.
Монашка литература и иконоборство
Са развојем монаштва у V и VI веку, појавила се и монашка литература која бележи животе и мудре савете великих монаха. Међу важним монашким писцима су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики, Св. Сава Освећени и Св. Теодор Студит. У време иконоборства у VIII веку, монаштво је претрпело велике прогоне због своје посвећености светим иконама. Након тог периода, монаштво се учврстило на Истоку и ширило у све делове хришћанске васељене.