ОДЛУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА О СЛАВЉЕЊУ И ПРЕНОШЕЊУ
КРСНЕ СЛАВЕ

Свети арх. Сабор Српске православне Цркве (СПЦ), донео је 15. маја 1985. г. ову
одлуку:

“Будући да је Крсна слава празник “Мале цркве”, то јест породице, то и најмања
породица треба да је слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се
ожени, дужан је да прославља Крсно име, без обзира што га отац слави у старом дому.
У знак поштовања родитеља, тако важну ствар, као што је оснивање породице и
самосталност слављења Крсног имена, синови су дужни да о томе обавесте оца и
замоле га да им то благослови. Ако би отац одбио или не би хтео “предати” Славу,
синови треба да се обрате свештенику у месту где живе, за савет и благослов.”
Према Уставу СПЦ “Св. арх. Сабор, као највише јерархијско представништво, црквено-
законодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и
унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности.”
“Све одлуке Св. арх. Сабора, канонске и црквене природе, које се односе на веру,
богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење Цркве, пуноважне су и извршне.”
Према томе, одлуке Св. арх. Сабора су обавезне за све чланове СПЦ, а то значи, да
горња одлука обавезује и родитеље и синове и да је свака породица, ма где се налазила,
дужна да прославља свог домаћег заштитника, своју Крсну славу. Јер, установа која
доноси законе у својој надлежности, има право да их, према потреби и околностима,
тумачи, допуњава, па и мења.
Крсно име није лична светковина, већ породична и она се преноси са оца на сина. Исто
тако Крсно име није слава куће и имања, већ живе породице, Цркве у малом.

КРСНА СЛАВА И ЊЕНА ОБЕЛЕЖЈА
Свака православна српска породица има свог домаћег светитеља – заштитника, кога
слави свечано сваке године, а који се назива: КРСНО ИМЕ, КРСНА СЛАВА, СВЕТИ,
СВЕЧАРИ… Назив Крсно име долази од крштеног имена појединих породица или
племенских старешина, који су светитеља, у чији дан су крштени, узимали за свога
заштитника, а своме потомству остављали да га и они славе. На дан свога Крсног имена
Срби настоје да оставе све послове, како би се штго боље припремили за прослављање
свога заштитника. Крсно име код Срба има искључиво црквено-молитвени карактер.
Слави се најпре у цркви, на Литургији, где се спомињу наши живи и упокојени
сродници по телу, па се тек онда преноси у дом и ту наставља. Породична заједница је
наставак црквене заједнице.
“Где је Србин – тамо је и Слава”, али и обратно: “Где је Слава – тамо је и Србин.” Једно
без другога је незамисливо. Пошто само Срби имају Крсну славу (други православни
народи је немају), то значи да Србин без Славе, ни верски ни национално није
припадник Цркве и нације.
Слава је, дакле, један од видљивих израза српске побожности. Кад се за једног Србина
каже: “Он слави,” тиме је све речено. Тај Србин има везу са својом Црквом, учествује у
њеном благодатном животу. И обратно, онај који не слави, он је као грана одсечена од
стабла.
За Србе се не би могло рећи да су побожан и црквен народ, да су дисциплиновани као
верници, а ако занемаре и Славу, онда је ту опасност да се потпуно одроде и доживе

духовну катастрофу. Зато је од животне важности да Срби сачувају Крсну славу у
њеном правом, изворном облику и да је као такву предају своме потомству.

ОБЕЛЕЖЈА КРСНЕ СЛАВЕ
У свакој православној српској кући, на почасном месту главне просторије, налази се
славска икона. Испред иконе је кандило, и ту се обавља домаћа, породична молитва.
Славска водица
Освећење славске водице у кући свечара врши се пред славском иконом, на неколико
дана пре Славе. Домаћица треба да спреми погодан суд (чинију) са свежом водом,
стручак босиљка, кадионицу са жаром и тамјан, свећу и списак имена чланова
породице. Освећеном водом свештеник кропи просторије стана и укућане, а домаћица
са њом меси славски колач.

Славска свећа
Без крсне свеће Крсно име се не може славити. Крсну свећу треба да прислужи, запали
домаћин, кад свештеник дође да благослови жито и колач или кад се освећени колач и
жито донесу из цркве, дакле пред славски ручак. Паљење свеће означава почетак
слављења Крсног имена. Домаћин и гаси славску свећу. Славску свећу треба обавезно
узети у цркви, јер су једино тамо благословене и освештане.
Славско жито
Славско жито је пшеница која се кува уочи Славе, заслађује медом или шећером и
односи на дан Славе у цркву ради освећења. Освећујући славско жито свештеник моли
Бога да благослови ове разноврсне плодове и освети оне који их буду јели, јер су
свечари принели ово у славу Божију, у част и спомен Светога који се слави и за спомен
оних који су умрли у благочестивој вери (преци и сродници који су нам Славу
предали).
Освећено жито се служи гостима пре славског ручка.
Славско жито символише васкрсење мртвих, то је принос у славу Божију, у част
Светога, за здравље и срећу свечара и за покој душа умрлих предака. И зато се жито
спрема за све Славе, па и за Светог архангела Михаила и Светог пророка Илију. Може
ли зато бити нешто лепше и узвишеније у животу једног православног хришћанина!?
Славски колач(погача)
Колач се меси од чистог пшеничног брашна са славском водицом, украшава се крстом
и монограмом Христовим (ИС-ХС-НИ-КА) за израду којег се могу у црквама набавити
посебни печати. На дан Славе, колач се заједно са житом носи у цркву ради освећења,
где га свештеник благосиља, унакрсно реже, прелива вином и окреће са домаћином. Где
је то могуће, долази свештеник у кућу свечара и ту врши славски обред.
Славски ручак
После благосиљања славских обележја домаћица служи госте славским житом, чита се
молитва пре јела (Оче наш…) и почиње свечани славски ручак. Обзиром да је славски
обед наставак литургијског обреда, јела треба да буду спремљена према црквеним
прописима: посно, у дане које је Црква одредила као посне, а мрсно у остале дане, ван
прописаних постова.
У току славског обеда треба да влада одређена озбиљност, пристојност и попгговање
светиње Крсне славе, у погледу служења јелом и пићем, теме разговора и песама које се

певају. Треба се понашати тако, да би се после Славе могло рећи: “Све је лепо и
честито било и миломе Богу приступачно”!

К Р С Н А С Л А В А
Када Србин Славу слави
Он уз колач свећу стави,
Па прелива колач вином
И све свети светим чином!
Колач му је слика Оца,
Сваког добра даваоца.
Свећа му је слика Сина,
Слика Духа – сила вина!
Пред Тројицом Србин стане,
Па скрушено он уздахне:
Царе вечни, благослови,
Сви су Твоји дари ови!
Народ сложи и умножи,
Нек’ сви људи буду Божији,
Нек’ сви славе Име Твоје,
Твога суда нек’ се боје!
К’о хлеб нек’ су срцем благи,
Као свећа духом прави.
Као вино нек’ су јаки:
Благи, прави, јаки, здрави!
Нек’ Светитељ мој Те моли,
Он до Тебе ближе стоји,
Зато њему палим свећу –
Дај нам, Боже, сваку срећу!

ЗДРАВИЦА У СЛАВУ БОЖИЈУ
Писмо у добри и у бољи час, а сад ћемо у прелијепу Славу Божију. Да нам поможе Бог
и лијепа Слава Божија. Ко год у Славу Божију устајао, те је спомињао, и њој се молио,
њему и помогла и души и тијелу; који ли је заборављао у страху или у стиду, или у
своме сагрјешењу, те је не споменуо, Бог и лијепа Слава Божија њега не заборавила, но
била му најбоља помоћница души и тијелу. Амин.